Naslednici

Kada je proleće stiglo, pleme, barem oni koji su preostali, vratilo se starim putevima koji su vodili od mora. To je bila godina neobičnih događaja, zastrašujućih stvari kakvih nikada ranije nije bilo. Neobjašnjivi zvuci i mirisi; nova, nezamisliva bića izvirivala su kroz lišće. Ono što pleme nije znalo, a verovatno nikada i neće znati, bilo je to da je njihovo sunce već zašlo. Ovaj, Goldingu najdraži roman retka je književna, emocionalna i intelektualna prilika da se vratimo do samih korena misli i shvatanja sopstvenog postojanja. Uvučeni u svet surovih uslova, a opet sasvim jasnih i gotovo idiličnih životnih pravila, postepeno shvatamo da taj svet posmatramo očima bića koja su nestala pred najezdom naših prapredaka, verovatno baš zbog svoje blage prirode. Golding uspeva da za nas pronađe izgubljeno doba naše predistorije zbunjujući nas otkrićem koliko smo se suštinski malo promenili u odnosu na period zore čovečanstva.